Danas me pukla emocija sa strane s koje je nisam očekivala ni najmanje. Događaj: takmičenje „Vitezova švedskog stola“ u spravljanju gulaša. Lokacija: Karaburma, omanji restoran s prigodnom baštom (red je, jer omorina ne trpi zidove). Situacija: Sale i još jedan, sviraju, ljudi se okupili da slušaju. Nakon nekoliko pesama, jedan čovek kojeg do tada niko nije primetio, sedi za susednim stolom i stidljivo se obraća mom svircu, pitajući ga da li slučajno zna jednu pesmu. Odgovar je da „nismo baš sigurni u tekst“, a ja kao dobar asistent, prevrćem po Internetu u potrazi za traženom numerom i uspešno je pronalazim.
Pesma je starija i slabo ko je zna, pa pretpostavljam da naš kafanski sused nije očekivao da će mu želja biti ispunjena. Igrom slučaja, gledala sam u njega kada su se začuli prvi tonovi melodije i moram priznati da se ne sećam kada sam poslednji put videla tako iskrenu radost, kakva se čitala s njegovog lica tog trenutka. Primakao se bliže i osmehnuo skoro nevešto... kao da to odavno nije radio i disciplinovano odslušao do kraja. Zahvalio se i vratio svom piću... a mene ostavio da razmišljam o tome kako već neko vreme, pesmu nemam.
U to ime, evo njegove:
0 коментара:
Постави коментар