16.05.2012.

Kvit smo


U duhu drugog kruga predsedničkih izbora, neću govoriti o politici. Međutim, manifestacija zvana „20. maj“ koja nas očekuje za svega par dana, povukla me je da razmišljam o jednom drugom fenomenu - o podeljenosti.

Kao društveno biće često sam u prilici da „društvujući“ razgovaram sa drugim društvenim bićima i gle čuda, nisam baš uvek „u vinklu“ u odnosu na svoje sagovornike. S vremena na vreme, tek eto pa se nađem u raspravi u kojoj branim neke svoje stavove pružajući argumente za njih, a za uzvrat dobijam isto to: odbranu i argumentaciju. I nekako se po pravilu u toku razgovora jedna grupica društva okupi oko jedne, a druga na drugu stanu, oko druge ideje i sasvim neparlamentarno debatujemo, nadvikujući se i upadajući nekome iz suprotnog tabora u reč. Sad, na stranu što ponekad ta (moja ili sagovornikova) argumentacija možda nije dovoljno jaka, ipak stava se držimo i retko kad popuštamo, a ono što je tragikomično u celoj priči je da smo skoro uvek u tom navlačenju, procentualno gledano podeljeni na 50-50 (približno, naravno). Mali uzorak, ali se, garantujem, rezultat odnosi i na celokupno stanovništvo, ove naše sitne zemljice. Podvučem crtu i zaključim da se na kraju sve svodi na navijanje za ubeđenja pri kojima smo, što me moram priznati, strašno (i sve strašnije) podseća na bezpogovorno timsko navijanje za Inter ili Milan (htedoh reći Zvezdu i Partizan, ali se predomislih -  da me neko ne shvati pogrešno). Večiti derbi u našem (ali kako vidim i tuđem) narodu održava se na svim nivoima. Od sporta, preko kulture i ekonomije do politike; Bitlsi ili Stonsi, Gibson ili Fender, Unija ili majčica Rusija, Toma ili Boris. Podeljenost pučanstva je nepogrešiva: rezulat je nerešen!

I sad, to što se neko postavi u navijački stav prema životu uopšte ne bi umanjilo štetu čak i kada bi se taj (stav) ograničio na lični prostor. Međutim, navijač se zdušno trudi da svoje sagovornike ubedi u sjajnoću svojeg čega god... Mozak na pašu i milina! Još samo da se i ostali odluče za njegov „tim“ i eto veselja. Jesmo li baš svaki put duboko razmislili o onome što nam je pri srcu ili smo pustili da emocija odradi svoje? Svakako, verujemo da smo dovoljno dugo i dobro mudrovali pre nego što smo se priklonili, ali to me onda vodi ka jednom drugom pitanju. Ako smo svi dali svoj maksimum u mišljenju, ko je onda u pravu? Činjenica da je među nama sigurno polovina onih koji se drže pogrešnih ideja je poražavajauća. I sad, koja je polovina stanovništva pametnija, a koja gluplja?Na kraju krajeva, brinem se... kojoj li grupi pripadam ja?

0 коментара:

Постави коментар