I, šta smo mi sad?

Čujem razgovor koji nije trebalo, al' šta ću. Ljudi glasno razgovarali, nisu se stideli, a ja nisam imala kud da pobegnem pa tako ostadoh prisiljena da slušam nešto što mi pos'o nije. Da budem precizna, svađali su se. Tema: „ko je bre tu kome prijatelj“. Nisam baš sigurna šta je konkretan problem tj. koja je sporna situacija (jer se uključih u program sa zakašnjenjem), al' neko je nekog tu, narodski rečeno, ispalio i sad je ispaljeni držao predavanje ispalitelju i objašnjavao mu u čemu je stvar. Ispalitelj se držao prilično skrušeno i tek povremeno nekim (čak i meni kao posmatraču) neubedljivim izgovorima pokušao da se opravda, što je razgovoru davalo razmere svađe, te skromno zaključih da je i sam svestan da je zabrljao, kao i da je samim tim ispaljeni očigledno, u pravu. Udubim se u scenu.

Sve u svemu iskonski problem. Od kada je sveta i veka prijateljstva su se rasturala zbog neslaganja, zainteresovanih strana, oko shvatanja rečene terminologije. Ima dakle, onih koji shvataju da je prijatelj onaj koji daje (pažnju, pomoć, ili šta već da vam padne na pamet...), dok drugi pak razumeju da je njihovo samo da uzmu, bez ikakve ideje da ponekad i oni ponude nešto za uzvrat. O „hvala“ u bilo kojem obliku da i ne govorim. I sad, propust jednom može i da se zanemari jer dešava se i najboljima, propust dvaput već zabrinjava, dok treći put se ili nađemo u ulozi čoveka kojeg sam pod prisilom slušala il' pokupimo igračkice i demonstrativno napustimo pesak. Verujem da uglavnom, ova prva situacija rezultira uspehom i da ređe pribegavamo napuštanju prostora za igru, ali nekada se mora i to. Ljutiti čovek u mojoj blizini odlučio je da pokuša sa receptom broj jedan izgovarajući upravo ono o čemu sam nebrojano puta razmišljala.

I dok je on govorio, ja sam klimala glavom i saglasno zaključila... Činjenica je da ova naša planeta rotira u jednom smeru i kreće se samo u jednom pravcu, ali svet ipak ne funkcioniše jednosmerno.