Bejah na jednom naučnom skupu, da pripomognem u organizaciji (još je rano za aktivno učešće, rekla bih). Prihvatim se posla iz dva razloga. Prvi, biće zanimljivo da slušam izlaganja - tiče me se materija. Drugi, dobila sam zamoljenje koje nije bilo moguće odbiti, jer je u pitanju jedan od dva najomiljenija mi profesora. U svakom slučaju, uzmem se u zadatak za celodnevnu zabavu, nema šta.
Odem tako ranom zorom, (stignem na zborno mesto u pola devet), odslušam uvodnu reč skoro_pa_rektora, koji je za_malo_pa_ došao, i ostalih govornika i naša grupa se „bači na posa'“ odma' posle pauze za kafu. Za svaki slučaj, pripremim se za tešku smaračinu (ipak je to naučni skup), kad ono... zanimljivo! Vreme leti! Super mi je bilo, jer sam svašta nešto interesantno čula, međutim... Ceo utisak pokvari jedan od predavača (jer uvek je jedan što kvari). Naime, s idejom da uz prihvaćenu temu, završeni rad zbog štampanja zbornika preda kasnije, čovek dođe i uz smešnu prezentaciju krene da improvizuje. Tako je čujem, navikao i inače. Nekima od onih koji su ga slušali, beše malo neprijatno, nekima glupo. Neki su zblanuto pokušavali da shvate poruku koje zapravo nije ni bilo. Bilo ih je i koji nisu reagovali, što mi beše čudno, al' hajd' sad... Ja, konkretno, blago razočarana... ne izlaganjem, već idejom da ovde opisani čovek bude uopšte pozvan na jedan tako ozbiljan skup. Možda je trebalo da popuni broj? Ne znam, nEsam baš upućena u te propozicije.
Bilo kako bilo, tek baš nešto razmišljam. Uvek je tako u životu. Dok se jedni muče i ozbiljno pristupaju poslu/obavezi, uvek se nađu i ovi drugi - pametnjakovići s parolom „lako ćemo“.
Neki ljudi stvarno nemaju mere! I to se posle zove naučnikom...
ОдговориИзбриши